(nije za gadljive, ali može se ponešto naučiti)

Imam tri staža u nonama — raznih oblika i varijanti (čak i onim pevajućim).
Ali verujte, nikad nije do oblika, već do filozofije.

Prvo i osnovno: nona nikad ne treba da bude igračka.
I bilo bi divno da ne peva — jer će to biti problem ako jednog dana… ne zapeva. 😄

E sad, da pojasnim za početak — “nona”, poznata i kao noša, nokšir ili tuta,
a kod nas u kući, od milošte — nona.
Ali da bismo uopšte pričali o noni, moram prvo da objasnim svoj fundament.

Ima tu raznih pravaca:
“bezpelenastvo”,
“na nonu čim prohoda”,
“mala sedi — ide na nonu”...

Nemam ništa protiv, ali meni to ne leži. Nisam taj tip majke.
Ovo je samo moj oprobani recept — pa ako nekom posluži, nek’ je na zdravlje.

Ja sam se od starta odlučila da poslušam onaj medicinski aspekt —
ne dok ne sazru strukture pomoću kojih dete može svesno da reguliše potrebu za nuždom.

U praksi to znači: sačekati da se dete ponekad probudi sa suvom pelenom.

(Mada sam, priznajem, imala i izlete s pokušajima ranije… bez nekog uspeha.)

E sad, evo mog recepta — pa kome prija, srećno.

Kad pričamo o noni, moramo se setiti onih prvih meseci i pelena.
To su dani kada se gleda: koje je boje, da nije zeleno, da nije zrnasto…
daj slikaj pa pošalji! 😅

U tom periodu nema filozofije — sve je vojnički tačno dok se beba ne ojača.

Kad taj deo prođe, negde oko godinu i po dana, ja kupim nonu
i jednostavno je — stavim među igračke.

Mesecima samo stoji.
Nekad je primete, nekad ne.

Ako počnu da se igraju s njom, ja uvek kažem:
“Nona nije kapa — tu piškimo.”

Prvo dete nije imalo od koga da vidi čemu služi,
pa smo morali da glumimo.

I transformersi su išli na nonu — uz zvučne efekte. 😄

Najvažnije od svega: otvorite vrata kad ste u toaletu.
Učenje po modelu je najjača lekcija — prava majka znanja.

Prava bitka kreće oko druge godine,
kad dete već zna o čemu se radi,
a vi papagajski ponavljate:

“Jao, pih, mokra pelena!”
“Fuj, smrdi kaka!”

– čisto da se osvesti neprijatnost.

A onda — u rovove.

Naoružajte se strpljenjem i recite sebi:
“Dve nedelje pranja i bacanja gaća — i to je to.”

Kad skinete pelenu — nema nazad.

Navucite onu podlogu što ne propušta i srećno.

Pametni su oni.
Sve to brzo ukopčaju — samo ih treba redovno stavljati na nonu,
svakih sat, sat i po (zavisi koliko su pili).

Obavezno i pre spavanja — ne čekajte da klonu.

Da mi je neko rekao da ću jednog dana biti toliko “na ti” sa nonom i kakom — ne bih mu verovala.

Sa prvim detetom sam imala čitavu filozofiju o kanalizacionom sistemu:
priče o lavirintima,
somu na dnu Dunava koji “voli kake”,
i obavezno — dete samo povlači vodu.

Sa trećim nije trebalo toliko mašte.
Gledao je srednje dete i sve shvatio iz prve.

To je lepota kad više generacija raste zajedno.

A bilo je i anegdota…

Krenete da kuvate, a dete ostane na noni,
pa vas posle potraži s velikom vešću,
a vi bosi stanete na “bombu” na tepihu.

To starija banda prepričava i dan-danas.

Ali kad dete prvi put uspe —
tapšanje, smeh, ponos.

I vrlo brzo sve pređe u automatizam.

Sve to traje kratko, ako se pogodi pravi trenutak sazrevanja.

Jer džabe što je dete spremno — ako roditelj nije.

U ovu bitku moramo zajedno.

Ako dete daje znakove, a vi nemate snage da trčite, perete i brišete —
ništa od posla.

To nije trka.

To je mala porodična avantura.

Uspeh dolazi tek kad oboje zasučete rukave —
jedno metaforički,
drugo… bukvalno. 😄