„Ma nema šanse da sam to ja.“

To je rečenica koju sam čula već mnogo puta kada nekome prvi put pokažem fotografiju koju smo upravo snimili.

Ali jedna prijateljica ju je izgovorila sa toliko iskrenog čuđenja da sam morala da se nasmejem.

„Aj dođi za vikend da te fotkam“, rekla sam joj nekoliko dana ranije.

Sledi urnebesno oduševljenje:
„Ma gde ćeš mene da fotkaš, pa pogledaj na šta ličim… Nisam se farbala, nisam obrve sredila, imam bubuljicu veličine kratera na bradi…“

I tako je nabrajala još milion stvari, pokušavajući da me odvrati od ideje da je fotografišem.

„Dobro“, kažem ja, „neću te fotkati puno. Samo dođi da mi pomogneš da namestim svetlo za kadar.“

I eto je. Došla. Sva „obešenog nosa“, u fazonu — ma nikakva.

„Aj sedi tu na stolicu, samo da probam kakvo je svetlo.“

A ona opet počinje:
„Ma nisam ja za fotografisanje, vidi, ne ide mi to… ali ajde, da ti učinim.“

Sede ona na stolicu — ko barena špageta.

„Dobro“, kažem ja, „aj sad samo malo podigni bradu… ne toliko… e tu stani.“

Klik, pa još jedan klik.

U početku ukočena, sa onim poznatim izrazom „aj da ti učinim“, a onda polako… ramena se spuste, lice omekša, krene smeh.

Negde između dva kadra prestane da razmišlja o bubuljici, izrastku na kosi i svemu onome što je do malopre smatrala katastrofom.

Počela je čak i da se zabavlja.

Kada smo završile, pokažem joj fotografije.

Gleda.
Ćuti.

Pa kaže:

„Ma čekaj… ti si meni nešto tu radila. Nema šanse da sam to ja.“

Na fotografiji — ona.
Ista ona koja je pre sat vremena stajala na vratima i pokušavala da pobegne od objektiva.

Bubuljica? Tu je, ali više nije „krater“.
Izrastak? Postoji, ali nikome ne upada u oči.

Sve ono što je mislila da je katastrofa — odjednom je samo deo običnog, živog lica.

A ono što je najvažnije — iz studija je izašla sa osmehom.
I sa pravim, ponosnim leđima.

I tada sam počela da razmišljam o nečemu zanimljivom.

U svom pedagoškom radu nisam se susretala sa pojmom terapija fotografijom.

Postoje slični pristupi u radu sa decom — na primer kroz dečiji crtež, gde crtanje pomaže detetu da izrazi emocije i doživi sebe na drugačiji način.

Ali kada mi se ista situacija ponovila, samo sa drugom prijateljicom, počela sam da shvatam da fotografija i sam proces fotografisanja zaista mogu da deluju kao neka vrsta male terapije.

Ne zato što fotografija menja čoveka.
Već zato što ponekad pomaže da sebe vidimo malo blažim očima.

I možda je baš u tome njena mala, tiha terapijska moć.

Taj trenutak kada neko kaže:
„Nema šanse da sam to ja“,
uvek me navede na isto pitanje —

Kakvu sliku o sebi zapravo nosimo?

Sliku o sebi gradimo godinama.
Na osnovu tuđih komentara.
Na osnovu poređenja sa drugima i autoritetima.
Na osnovu odraza u izlogu negde u prolazu ili fotografija na kojima smo „ispali loše“.

Ta unutrašnja slika često nema mnogo veze sa realnošću.

Ona je stroža.
Ona uveličava.
Ona pamti svaku manu.

U terapeutskom radu fotografija može imati posebnu ulogu — ne kao alat za ulepšavanje ili dokaz da „možemo bolje da izgledamo“.

Već kao sredstvo koje nam pomaže da se suočimo sa sopstvenom slikom o sebi.

Može nam pomoći da prepoznamo preuveličana uverenja koja smo godinama gradili i da osnažimo proces samoprihvatanja.

Kada vidimo svoju fotografiju na kojoj izgledamo stabilno, smireno, lepo — a pritom znamo da nije „ništa posebno dorađivano“ — dešava se mali pomak.

Naša unutrašnja slika o sebi počinje da popušta.

A to je već proces koji traži vreme.

U pedagogiji znamo koliko je važno kako dete vidi sebe.
Koliko je važno da mu pomognemo da izgradi stabilnu, realnu i pozitivnu sliku o sebi.

Sa odraslima nema mnogo razlike.
Oni su samo naučili da svoje nesigurnosti sakriju iza rečenica poput:

„Ma nisam ja fotogenična.“

Možda fotografija ne rešava duboke nesigurnosti.

Ali može da bude početak jednog blažeg pogleda na sebe.

I možda je baš u tome njena tiha, ali snažna terapeutska vrednost.

Zato već danas dopustite prijatelju da vas fotografiše i uživajte u toj maloj magiji…
ili dođite kod Slikerke na jednu malu, fotografsku „terapiju“.