Između fada i tamburice…

Ovog novembra, dok pripremam studio za novogodišnje fotografisanje, uhvatim sebe kako zastajem između kutija sa ukrasima, lampicama i svim onim sitnicama koje donose prazničnu čaroliju. I samo ćutim.

Postavljam jelku, raspoređujem ukrase, palim lampice. Deca se vrzmaju oko mene, žele da pomognu, raduju se svakom novom detalju. U njihovim očima već počinje Nova godina.

A ja ih posmatram i osećam kako mi se grlo steže. Ne znam da li bih zaplakala od sreće ili od tuge.

Pitaju me šta mi je…

Pogledam ih i ne znam šta da kažem. Kako da im objasnim da mi je lepo, da sam srećna, a da mi istovremeno nešto nedostaje?

Možda zato što mi je sve. I sreća, i tuga, i ljubav, i nedostajanje. Sve odjednom.

Portugalci imaju jednu posebnu reč – saudade.

Kažu da je gotovo nemoguće prevesti je jednom rečju na druge jezike. To nije obična tuga, niti samo nostalgija. U toj reči kao da zajedno žive ljubav i bol. Nedostajanje i zahvalnost. Sreća zbog toga što smo nešto imali i tuga što to više ne možemo da dodirnemo.

Mi, možda, imamo svoju ravničarsku setu. Ona nije teška tuga, već slatka, spora i dostojanstvena čežnja koja kao da izvire iz same prirode ravnice. Ima u njoj nečeg posebnog. Portugalci svoju saudade čuvaju u setnim melodijama fada, a mi svoju ravničarsku setu u zvucima tamburice. Možda zato što i jedni i drugi znamo da se neke emocije ne mogu izgovoriti, već samo osetiti.

Možda zato praznici toliko snažno bude uspomene. Podsete nas na ljude kojih više nema, na prazna mesta za stolom i glasove koji nam nedostaju. Ali i na one koji su tu. Na dečju radost, nove uspomene i sve ono lepo što tek dolazi.

Možda ne moramo da biramo između sreće i tuge. Možemo da se radujemo onima koji su tu, a da u sebi čuvamo mesto za one koji nedostaju.

I zato, kada me u tim trenucima pitaju: „Šta ti je?“, samo odgovorim:

„Ma pusti, sve mi je.“

I nasmešim se, skrivajući branu u očima, da ne popusti.