Danas se mnogo govori o granicama. O pravilima. O tome kako ih postaviti. Da li je dovoljno okupiti porodicu za stolom, saopštiti pravila i očekivati da ih svi poštuju?

Nisam sigurna da to baš tako funkcioniše.

Pišem ovaj tekst inspirisana skorašnjim natezanjima sa decom oko igranja video-igrica i prekom potrebom da konačno izađemo napolje i provedemo dan sa drugarima, uz bicikle i malo više sunca nego što smo ga viđali prethodnih meseci.

Mi smo preko zime kao medvedi. Uvučemo se u kuću i teško nas je isterati napolje. Vikendom su deca imala svoje vreme za igrice. Naravno, ograničeno. Ko će napolje na minus?

A kad se samo setim izlaska iz stana zimi...

Svi se sjurimo u mali hodnik. Svakom obuci po pet slojeva odeće puta troje dece, pa onda sebi. Dok sve to završim, komotno bih mogla kupaći da obučem. A kada se vratimo kući, ista priča samo još gora. Svi mokri, oznojani, jakne na sve strane, cipele po hodniku, pa pospremaj za svima.

Ipak, kada smo stalno u kući, na malom prostoru, posle nekog vremena postane tesno. I dosadno. Isprobaju se sve društvene igre, iscrpe sve ideje za aktivnosti u kući.

Igrice su tada, priznaću, spas.

Ali sve ima svoje dve strane medalje, zar ne?

Onda je stiglo lepo vreme. Počela sam da ih teram napolje. Naravno da su se bunili. Hteli su svoje vikende. Svoje igrice. Svoje planove. Najstariji je to nekako brzo prihvatio. Dobili su bicikle i on je već bio napolju.

Srednji nije. Krenuli su pregovori.

Još pet minuta.

Još pola sata.

Još jedna partija.

Pa još malo.

I mogla sam ja da ponavljam isto pravilo svakog vikenda. Ali negde usput shvatila sam da nije problem samo u njemu.

Trebalo je nas matore pokrenuti.

Trebalo je izvući bicikle. Otići u grad. Voziti se. Obići igrališta. Potrošiti dan. Pustiti baku da ih vodi autobusom na drugi kraj grada samo zato što je njima i to avantura.

Iskreno, bilo je dana kada sam mislila da ću pasti s nogu.

Ali primetila sam nešto zanimljivo.

Tada nisu toliko pitali za igrice.

Naravno, naš mali srednji šef i dalje pregovara. Menadžeriše. Traži još koji minut. To mu je, valjda, u opisu ličnosti.

Ali kada vidi ovo dvoje kako uživaju, kada vidi nas sa njima, teško mu je da odoli.

I baš tu sam se ponovo vratila na pitanje granica.

Da li smo tog vikenda postavili novo pravilo?

Ili smo samo počeli drugačije da živimo?

Možda je i jedno i drugo.

Jer mislim da se većina granica uopšte ne postavlja naglas.

Ne sednemo sa detetom i ne kažemo: „Od danas važi ovo pravilo.“

Ona se žive.

Žive se kroz način na koji razgovaramo jedni sa drugima. Kroz ono što dopuštamo, ono što ne dopuštamo, kroz navike, odnose i atmosferu u kojoj dete odrasta.

Dete gleda kako razgovaramo jedni sa drugima, kako rešavamo nesuglasice, da li kucamo pre nego što uđemo u sobu, da li kažemo „molim“ i „hvala“, da li poštujemo tuđe vreme i prostor.

Kroz svakodnevicu ono usvaja granice gotovo neprimetno.

Tek kada nešto ne štima, sednemo i počnemo da postavljamo pravila. A pravila koja stignu spolja, izrečena kao naredba, deca retko prihvataju sa oduševljenjem. Ne zato što su tvrdoglava, već zato što je mnogo lakše slediti ono što svakodnevno vidiš nego ono što ti je upravo saopšteno.

Svako dete ispituje granice. U to sam sigurna.

Imam ih troje i nijedno to ne radi na isti način.

Najstarije će uglavnom saslušati i prihvatiti. Ne bez pitanja, ali bez velike borbe.

Srednje će odmah otvoriti pregovore. Kao iskusan menadžer. Izneće argumente, predloge, mogućnosti, tražiće izuzetke i pokušati da pronađe rupu u svakom pravilu.

A najmlađe? Ono neće pregovarati. Ono će protestovati celim svojim bićem. Vrištanjem, suzama, bacanjem na pod. Kao da želi da proveri koliko je ta granica zaista čvrsta.

Naravno da tu veliku ulogu igra uzrast. Ne može trogodišnjak da reaguje kao desetogodišnjak. Ne može ni desetogodišnjak kao tinejdžer. Ali ni uzrast ne objašnjava baš sve.

Kada govorimo o granicama, najčešće pričamo o deci koja ih pomeraju, ispituju i odbijaju.

Ali ovih dana mi se nameće jedno drugo pitanje.

Šta je sa decom koja granice prihvataju bez mnogo otpora? Zašto neka deca tako lako prihvate ono što im se kaže?

Ako znamo zašto se neka deca bune, da li znamo zašto se neka ne bune?

Da li je to ličnost?

Porodična atmosfera?

Stil vaspitanja?

Ili godine provedene uz granice koje nisu bile izgovorene, već življene?

Ne znam.

Samo mi se čini da je priča o granicama mnogo složenija od toga ko sluša, a ko ne sluša.

Čini mi se da ponekad previše brinemo zbog deteta koje se opire granici, a premalo se pitamo šta se krije iza deteta koje je bez pogovora prihvata. Poslušnost sama po sebi nije vrlina. Može biti znak da je dete razvilo poverenje u roditelja. Može biti i znak da se plaši da pogreši. Da ne želi da razočara. Da je naučilo da su tuđe potrebe važnije od njegovih.

Dete koje ponekad kaže „ne“, koje iznosi svoje mišljenje, ono vežba veštine koje će mu jednog dana trebati među vršnjacima, u školi, na poslu…

Možda je prava mera negde između. U detetu koje zna da postoji granica, ali oseća da sme da kaže šta misli o njoj.

Ni mi odrasli ne volimo granice. Ne volimo kada nam neko govori šta moramo. Ne volimo kada nas nešto zaustavlja baš onda kada smo zamislili drugačije.

Samo smo kroz godine naučili da neke granice imaju smisla.

Polako.

Kroz iskustvo.

Padali smo, grešili i vremenom shvatili da neke granice postoje da bi nas sačuvale.

I nas od drugih.

Ali i druge od nas.

Pa i nas same od nas samih.

Zato verujem u granice koje se svakodnevno žive. U one koje dete godinama posmatra. U one koje ne uči napamet, već ih razume. Jer jednog dana, kada odraste, cilj nije da poštuje granice koje smo mu mi postavili.

Cilj je da nauči da ih postavlja sam.